Prezime u braku: Tradicija, Izbor ili Ravnopravnost?

Jedna od najstarijih i najrasprostranjenijih društvenih praksi, promena ženskog prezimena nakon udaje, i danas izaziva žustre debate. Na površini, čini se kao jednostavan administrativni korak ili romantičan gest. Međutim, ispod te površine krije se složen mozaik ličnih osećanja, društvenih očekivanja, borbe za identitet i težnje za istinskom ravnopravnošću. Ovaj članak nastoji da istraži sve nijanse ove teme, razumejući različite perspektive bez osuđivanja, a istovremeno postavljajući pitanje: da li je ovo samo tradicija, ili nešto mnogo dublje?

Tradicija kao Početna Tačka: Istorijski koreni i "Podrazumevano" stanje

Praksa da žena uzima muževljevo prezime duboko je ukorenjena u patrijarhalnim društvenim strukturama. Kroz istoriju, brak je često bio ekonomski i društveni aranžman u kome je žena prelazila iz jedne porodice (očeve) u drugu (muževljevu). Promena prezimena bila je simboličan čin tog prelaska, označavajući promenu pripadnosti i, u mnogim slučajevima, pravnog statusa i imovine. Kao što jedna učesnica debate primećuje: "žene su vekovima uzimale prezime muza jer su se udavale sa 17 godina, nisu se školovale, nisu radile, nisu imale pravo glasa... ta praksa je prosto nešto ostalo iz prošlosti".

Danas, iako su zakonski i ekonomski uslovi drastično drugačiji, tradicija ostaje izuzetno moćan društveni normativ. Za mnoge, to je i dalje "podrazumevani" put, nešto što se ne dovodi u pitanje. "Pa, ipak je ovo Balkan", konstatuje jedna od sagovornica, ukazujući na snagu lokalnih običaja i očekivanja okoline. Ovaj pritisak tradicije često se ogleda u reakcijama šire porodice, prijatelja, pa čak i službenika u opštini, koji sa začuđenjem ili podsmehom mogu reagovati na bilo kakvo odstupanje od očekivanog.

Lični Identitet vs. Porodično Jedinstvo: Šta nosi naše prezime?

U srži mnogih rasprava leži pitanje identiteta. Za brojne žene, devojačko prezime nije samo niz slova na ličnoj karti. To je deo njihovog bića, nešto što nose ceo život, što ih povezuje sa poreklom, porodicom i ličnom istorijom. "Prezime je deo svih tvojih uspomena, svih tvojih sećanja, deo tebe", ističe jedna učesnica. Osećaj gubitka tog identiteta može biti snažan, posebno za one koje su se udale u zrelijim godinama, nakon što su već izgradile karijeru i javni ugled pod tim imenom.

Sa druge strane, stoji želja za porodičnim jedinstvom. Mnogi parovi teže tome da kao porodica budu jedinstvena celina, a zajedničko prezime doživljavaju kao jak simbol te zajedništva. "Želela sam da se svi prezivamo isto: mislim ja, muž i deca", kaže jedna udata žena. Ova želja za pripadnošću i vizuelnom, pravnom i emocionalnom povezanošću nove jezgre porodice je snažan i legitiman razlog za promenu ili dodavanje prezimena.

Ovde se nameće ključno pitanje: zašto se podrazumeva da će upravo žena učiniti taj korak ka jedinstvu? Zašto se retko, gotovo nikad, ne razmatra mogućnost da muškarac promeni svoje prezime? Kako primećuje jedna sagovornica: "meni je fascinantno kako ni jedna žena ni ne razmatra mogućnost da muž uzme njeno prezime... fascinantno mi je koliko ja nisam razmišljala o tome". Ovo "automatsko" razmišljanje otkriva koliko su duboko usađeni tradicionalni obrasci.

Pitanje Ravnopravnosti: Zašto samo žena menja prezime?

Upravo u ovom nesrazmeru leži koren mnogih neslaganja. Ako je brak zajednica dve jednake osobe, zašto bi samo jedna od njih morala da promeni svoj identitet? "Pa nebulozno je to da baš žena treba da promeni prezime. Ako smo jednaki, onda ne vidim zašto to isto ne bi važilo i za muškarca", postavlja se retoričko pitanje u diskusiji. Ovaj argument ne govori protiv zajedničkog prezimena po sebi, već protiv jednosmernosti tradicije.

Borba za pravo da žena zadrži svoje prezime često se pogrešno tumači kao odbijanje braka, muža ili porodice. Međutim, kao što ističu mnoge, reč je o borbi za slobodu izbora i simboličku ravnopravnost. "Ovo je po meni jedna sitnica, ali vrlo bitna, kojom se pokazuje da smo jednaki", kaže jedna od učesnica. Promena prezimena postaje jedan od mnogih "majušnih koraka" ka širem cilju - društvu u kome se odluke u braku donose zajednički, bez unapred zadanih uloga zasnovanih na polu.

Pritisak okoline i strah od osude često otežavaju ostvarivanje tog izbora. Žene koje odluče da zadrže svoje prezime suočavaju se sa neodobravanjem, podsmehom ili, u najgorem slučaju, otvorenim pritiskom od strane partnera ili njegove porodice. "Žena danas da bi ostvarila svoja zakonom zagarantovana prava mora da bude hrabra, jaka i istrajna... muškarac da bi ostvario svoje... treba samo da se rodi", konstatuje jedna sagovornica, opisujući neravnopravnost u samom procesu ostvarivanja prava.

Emocionalni i Praktični Razlozi: Ljubav, Kompromis i Komplikacije

Naravno, mnoge žene uzimaju muževljevo prezime iz čisto emocionalnih, a ne tradicionalnih razloga. To može biti doživljeno kao romantičan gest ljubavi, žrtva za partnera ili način da se izrazi potpuno predanje novoj zajednici. "Uzimam muževljevo prezime zato što ga volim", kažu one. Za njih, ova promena ne podrazumeva gubitak identiteta, već stvaranje novog, zajedničkog.

Kompromis se nameće kao idealno rešenje. Sve je češća opcija dvojnog prezimena, gde žena dodaje muževljevo svom devojačkom, ili obrnuto. Neki hrabri parovi idu korak dalje i oboje uzimaju dvojno prezime, stvarajući potpuno novi, zajednički identitet. Međutim, ova rešenja nose svoje praktične izazove: dužina, komplikacije u papirologiji, nepripremljenost birokratskog sistema i potencijalne zafrkancije za decu koja nose dva prezimena.

Postoje i potpuno praktični razlozi: nekom se jednostavno više sviđa zvuk partnerovog prezimena uz svoje ime; neko ima predugačko ili teško prezime koje želi da zameni kraćim; neko želi da izbegne zezanje u školi za svoju decu. Svi ovi razlozi su podjednako validni i govore o individualnosti svake odluke.

Šta sa decom? Najzahuktanije pitanje od svih

Pitanje prezimena dece dodatno komplikuje stvar. Zakon u Srbiji dozvoljava da dete nosi prezime oca, majke ili oba roditelja, ali uz uslov da sva deca istih roditelja imaju isto prezime. Međutim, u praksi se susreću različita tumačenja, a službenici u opštinama često nisu upoznati sa mogućnostima ili im se protive. Mnogi parovi se suočavaju sa birokratskim zidom kada pokušaju da detetu daju oba prezimena.

Ovo otvara nova pitanja: ako žena zadrži svoje prezime, da li bi dete trebalo da nosi oba, kako bi se osećala pripadnost oba roditelja? Ako nosi samo očevo, da li to onda negira majčin identitet? "Zašto bi muškarac neki... menjao prezime? Zašto bi žena neka... menjala?", postavlja se pitanje, ali isto tako možemo zapitati: zašto bi dete automatski nosilo očevo? Ova pitanja suočavaju nas sa najdubljim pretpostavkama o nasleđu, linijom i porodičnim kontinuitetom.

Zaključak: Put ka Istinskom Izboru

Rasprava o prezimenu u braku nikada nije samo o prezimenu. To je mikrokozmos širih društvenih borbi: borbe za lični identitet protiv kolektivnih očekivanja, borbe za ravnopravnost protiv ukorenjenih tradicija, borbe za pripadnost protiv potrebe za individualnošću.

Kliučna reč koja se provlači kroz sve ove razgovore je izbor. Pravi napredak ne leži u tome da sve žene odbiju da uzmu muževljevo prezime, niti da sve žene slepo prate tradiciju. Napredak leži u stvaranju društva u kome svaka žena (i svaki muškarac) ima istinsku, nesputanu slobodu da donese odluku koja najbolje odražava njen identitet, vrednosti i odnos sa partnerom - bez straha od osude, pritiska ili birokratskih prepreka.

Kao što jedna od učesnica debate mudro primećuje: "gde je sreće, tu je i dogovora". Možda je krajnji cilj upravo to: da svaki par, kroz otvoren dijalog i uzajamno poštovanje, nađe svoj jedinstveni put - bilo da to podrazumeva zajedničko prezime, zadržavanje sopstvenih, kreiranje novog ili nešto sasvim drugo. Jer na kraju, snaga veze ne leži u zajedničkom potpisu, već u zajedničkom poštovanju, ljubavi i slobodi da budete ono što jeste.